Izvrsna drama o čoveku koga lekovi dovode na rub ludila i postaje ozbiljna pretnja vlastitoj porodici.

Kako bi obezbedio dovoljno novca za svoju porodicu, cenjeni školski profesor James (J. Mason) dodatno se zaposlio na telefonskoj centrali taksi službe. Međutim, to krije od supruge koja postaje sumnjičava zbog njegovih stalnih sastanaka školskog odbora.
Na žalost, Jane istinu saznaje u nesretnim okolnostima. Nakon čestih glavobolja, James je dobio napad zbog kojeg je završio u bolnici. Ispostavlja se da je u pitanju vrlo retka bolest koja bi mogla postati fatalna. Još uvek nije pronađan lek koji garantuje ozdravljenje, ali novi eksperimentalni lek daje vrlo dobre rezultate ako se uzima u tačno određenim dozama. Nemajući izbora, James pristaje, ali uskoro počinje čudno da se ponaša...

Bas je dramatican film, ali je ipak sve ispalo dobro.Nisu sve drame tako strasne, ova mi se dopala, zbog lepog kraja.Ali je bilo napeto.

Još jedan film, od onih za koje nisam znao da uopšte i postoje, a tako je dobar da zaslužuje mesto medju vrhovima filmskih ostvarenja. Neverovatan osećaj i razumevanje čoveka je došlo do punog značaja, a mi smo shvatili da život može biti čudo i nepredvidiva igra do samoga kraja.
Hvala Broju Jedan po ko zna koji put, što nam je omogućio da vidimo ovo remek delo filmseke umetnosti.

Ovaj film nevidjeno dobro prikazuje opasno dejastvo kortikosteroida na covekovu psihu. Jedan od retkih filmova koji govori kako tragicno moze da se zavrsi kad se lekovi ne piju kako je to propisano.

-Film je sniman kada je kortizon (i kortikosteroidni lekovi uopšte) tek ušao u upotrebu i bio smatran čarobnom formulon za izlečenje. Kasnije se ispostavilo da jeste čarobni štapić ali da može da ima jako teške neželjene efekte na veliki broj organa. Danas se koristi po strogim protokolima. U filmu je mogao umesto kortizona da bude i aspirin: svaki lek kome pacijent daje čudesne atribute vodi ga u zavisnost - tabletomaniju.

Film je u Americi prošao nezapaženo. Američki kritičari su ga smatraji melodramatičnim i dosadnim, „tmurnim“ i „više jadnim nego zastrašujućim za gledanje“ Međutim, u Evropi, film je dobro prihvaćen. Žan-Lik Godar ga je nazvao jednim od deset najboljih američkih zvučnih filmova. Isto tako, Fransoa Trifo je imao pozitivno mišljenje o filmu, ističući „inteligentni, suptilan“ scenario, „izuzetnu preciznost“ Mejsonovog izvođenja i lepotu fotografije sinemaskop tehnike.

Vreme je radilo za ,,Važnije od života" - današnji kritičari daju filmu visoke ocene karakterišući ga kao oličenje filma o društvenim problemima, u kojem se „kriza konformizma“ otvara u svakom pojedinačnom kadru.