A Streetcar Named Desire (prevođen kao Tramvaj zvan čežnja i Tramvaj zvan želja) je američki film iz 1951. snimljen po istoimenoj drami Tenesija Vilijamsa. Film je režirao Elija Kazan koji je režirao i originalnu brodvejsku predstavu, a u glavnim ulogama su Vivijen Li, Marlon Brando, Kim Hanter i Karl Malden. Svi glumci su, osim Vivijen Li, nastupili i u pozorišnoj adaptaciji drame. Scenario je potpisao Vilijams lično, ali je pod pritiskom tadašnje cenzure morao da izmeni scenario, izbacivši iz njega sve aluzije na homoseksualnost.

Nekoliko tema koje je ovaj pozorišni komad obrađivao nije mogao zbog holivudskog moralnog koda toga vremena, da se nađe na filmu, zato je Tenesi Vilijams bio prisiljen, da bi film prošao strogu cenzuru da promeni par scena ili su te scene zaista bile snimljene ali su u produkciji isečene, bez znanja režisera. Najveće odstupanje u odnosu filma na dramu jeste sam kraj filma. Naime u pozorišnoj predstavi, Stela tužna zbog toga što je svoju sestru poslala u mentalnu instituciju i obuzeta sumnjom da ju je njen muž silovao, bukvalno se prepušta Stenlijevim milovanjima. Naravno, tadašnja moralna holivudska politika nije mogla da dozvoli takav kraj gde krivac prolazi bez kazne. Iz tog razloga je snimljena scena, gde Stela teatralno izgovara da se više nikada neće vratiti Stenliju i napušta svoju kuću zauvek.
Isto tako zbog moralnih tendencija tog doba iz same adaptacije drame u film izbačene su sve aluzije na homoseksualnost. U samoj drami Blanš kazuje Miču da se njen muž ubio nakon što je saznala da je imao homoseksualnu aferu sa drugim muškarcem. Ta scena, iako snimljena, je u postprodukciji isečena iz filma, ostavljajući nam samo podatak da se Blanšin muž iz ne baš jasnog razloga ubio. U to vreme samo izgovaranje reči homoseksualac donosilo je zabranu prikazivanja filma (kamo sreće da je i danas tako).
Godine 1993. objavljen je DVD u kome su ubačene scene koje su proširile film za 3 minuta. Između ostalog on sadrži malo provokativniji dijalog između likova, jasniju sliku da je razlog ubistva Blanšinog muža njegova homoseksualnost, i uvećavajući kadar Stelinog lica koja beži na sprat, nakon Stenlijevog šamara, koji jasno prikazuju emocije koja treba da nam reflektuju osećanje želje.

Najveći deo ovog filma sniman je u holivudskom studiju, ali su neke scene snimane u Nju Orleansu, od kojih je najvažnija scena Blanšinog dolaska. Tramvaj koji se vidi u toj sceni i danas se upotrebljava u saobraćaju.
Elija Kazan je za potrebe filma uredio pokretne zidove na setu, koji su se iz scene u scenu tokom filma sve više približavali. Oni su trebali da najavljuju nervni slom glavne junakinje Blanš i njeno ludilo.
Brandova poznata uska majica, koja je posle ovog filma postala modni trend, nastala je tako što je kupljena obična majica koja je zatim nekoliko puta bila prana da bi se materijal skupio. Uska majica činila je ne samo Marlon Branda još seksipilnijim, već je uskoro ta vrsta majci, počela i da se proizvodi.


Film nas vodi u New Orleans u jedan duplex u kome borave gospodin i gospođa Kowalski, upravo venčani i očekujući prinovu. Nisu ni sumnjali da će pored prinove dobiti još jednog člana porodice.
Rivalstvo odnosno konstante svađe između Stanleya Kowalskog i Blanche DuBois predstavljaju jednu od bolji i zanimljivijih strana u filmu.Blanche je lik koji nam daje veoma malo informacija o njenoj prošlosti i razlogu zašto je došla da poseti svoju sestru Stellu. Stanley od početka uviđa da ona ne govori potpuno istinu, i pokušava da sazna mnogo više o njenoj prošlosti...