Harold je disfunkcionalan mladić koga pokušava kontrolisati njegova majka. Nema prijatelje, zapravo, ne želi ih imati. Njegov bolesni smisao za humor zabavlja tokom cijelog filma, posebno domišljati načini na koje je terao potencijalne žene koje mu je majka bezuspješno pokušavala namjestiti za ženidbu. U tim mladim devojkama nije pronašao ono što nije niti tražio, a otkrio je u Maude. Srodnu dušu.
Velika razlika u godinama nije ih sprečila da se njihovo druženje pretvori u prijateljstvo i, naposletku, ljubav. Pre četrdeset godina na takvo ponašanje gledalo se popreko, osuđivalo se, čak i zabranjivalo. Danas, ipak, to i nije neki tabu.

Kada je Harold majci otkrio svoje namere za Maude, u nadi da doživi prihvatanje jer je napokon prošao ženu s kojom želi provesti ostatak života, ona ga je zauzvrat (ponovo) poslala psihijatru i morao je odslušati poprilično neugodan i eksplicitan govor o odvratnosti ženskog tijela, naravno, kod lokalnog svećenika.

Maude je dijametralna suprotnost Haroldu, rekli bi neki suprotnosti se privlače(?), ona ne živi život, nego ga grli, prihvata i umesto molitve, komunicira s njim. Vrckava 80-godišnjakinja radi što želi (npr., svaki dan ukrade automobil), pri tome ne obazire se na društvene i zakonske norme društva. Zanimljivo da su sve scene kada je Maude vozila auto ili motor bile inscenirane, jer glumica nikad u životu nije naučila voziti.

On ne priča puno, ona melje sve u šesnaest. Verovatno namerno prikazani kao potpune različitosti da se naglasi cela neobičnost filma. Jedino što ih veže jest da su oboje u jednom trenutku života izgubili nekoga do koga im je stalo...

Jedan od mojih omiljenih filmova.
Dirljiv, zabavan, uz fenomenalnu muziku Keta Stivensa.