Filmska biografija Srpskog vođe ustanka. Obrađen je ceo njegov život od detinjstva pa do smrti i istorijski događaji u kojima je učestvovao.
Proizvodnja: Svetozar Botorić
Beograd, 1911. godine
Scenario: Ćira Manok, Ilija Stanojević i Savković
Režija: Ilija Stanojević (Čiča Ilija)
Snimio: Luj Pitrolf de Beri
Uloge: Milorad Petrović, Ilija Stanojević – Čiča Ilija, Sava Todorović, Dragoljub Sotirović, Teodora-Toda Arsenović, Vukosava Jurković, Dobrica Milutinović, Persa Pavlović, Jovan-Đeda Antonijević, Aleksandar Milojević, Jevrem Božović, Dimitrije Ginić, Mileva Bošnjaković, Raja Pavlović i drugi.
Bilo je odavno poznato, još od vremena neposredno posle Prvog svetskog rata, da je prvi srpski igrani film Karađorđe bio snimljen 1911. godine. O tome su postojali podaci u štampi, objavljivana su i glumačka sećanja, ali je sam film postepeno potisnut u zaborav. Posle 1928. godine bioskope Kraljevine Jugoslavije osvojili su strani zvučni filmovi, koji su ugušili sve pokušaje domaćih pionira filma da stvore nacionalnu proizvodnju.
Tek je posle 1945. godine, u okviru nove, od strane države organizovane domaće kinematografije, otpočelo i istraživanje naše filmske prošlosti. Posebno posle osnivanja Jugoslovenske kinoteke 1949. godine – jer je jedan od njenih zadataka bio i proučavanje istorije domaćeg filma.
POTRAGA ZA KARAĐORĐEM:
O snimanju i prikazivanju filma Karađorđe iz 1911. godine znalo se dosta na osnovu sekundarnih izvora, ali je nedostajalo najbitnije, a to je sam film, čitav ili bar neki delovi. Tako je od početka šezdesetih godina prošlog veka počelo uporno traganje za Karađorđem, kako u zemlji tako i u inostranstvu, ali bez rezultata. Postepeno smo se mirili s mišlju da je prvi srpski igrani film zauvek izgubljen. I onda – iznenadno veliko otkriće, svakako epohalno za istoriju srpskog filma. Upravnik Filmskog arhiva Jugoslovenske kinoteke Aleksandar Erdeljanović je od svog bečkog kolege Nikolausa Vostrija saznao početkom jula 2003. godine da se u Austrijskom filmskom arhivu (Filmarchiv Austria) od pre nekoliko godina u jednom otkupljenom fondu nalaze i neki stari srpski filmovi. Prema usmenom opisu, odmah je shvatio da je među njima i Karađorđe. Ubrzo zatim, 16. jula 2003, Erdeljanović i direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović su u Austrijskom filmskom arhivu identifikovali ne samo prvi srpski igrani film iz 1911. već i još neka ostvarenja značajna za prošlost filma u Srbiji…
I tako se, posle nekoliko decenija traganja, najzad, prvi srpski igrani film Karađorđe našao pred nama da upotpuni naše istorijsko pamćenje.
Originalna verzija filma je bila duga 1800 metara, dok je novopronađena kopija znatno kraća, po svemu sudeći nedostaje oko trideset odsto prvobitnog filma. Uprkos tome, ovo što je sačuvano predstavlja neprocenjivu istorijsku vrednost, građu na osnovu koje možemo da sagledamo našu filmsku prošlost iz novog ugla i procenimo kvalitete prvog srpskog igranog filma. Ako se film Karađorđe uporedi sa najznačajnijim svetskim filmskim ostvarenjima svoga vremena, sa zadovoljstvom možemo da zaključimo da može da se meri s njima. Iako ni reditelj ni glumci nisu imali filmska iskustva, čitav film je jasno postavljen i dosledno realizovan. Filmski izraz jeste reduciran na statičnu kameru i snimljeno pozorište, što je još uvek odlika vremena, ali je rediteljski postupak unutar kadra siguran, a kontinuitet radnje kristalno jasan. Iako se kod glumaca oseća uticaj pozorišta iz koga su proistekli, pantomimična gluma je bliža realizmu negoli patetici, što govori da su i glumci i reditelj išli u bioskop i gledali dobre strane igrane filmove. Istovremeno, Karađorđe nam prvi put u pokretnim slikama govori i o srpskom glumištu početkom prošlog veka. Posebna vrednost filma je snimateljski rad Luja de Berija koji je, sudeći po tome, u celoj ekipi imao najviše filmskog iskustva.
reditelj Čiča Ilija Stanojević
Novine o premijeri "Karađorđa" 1911.
U Beogradskom listu "Večernje novosti" 11. oktobra 1911. (po starom kalendaru) objavljena je sledeća vest o prikazanom filmu Čiča Ilije Stanojevića:
KARAĐORĐE U BIOSKOPU. Letos su članovi Narodnog pozorišta izveli za firmu Pate frer u Parizu istoriju Karađorđevog života od rođenja pa do smrti. Film je vraćen iz Pariza i juče je bila prva proba, kojoj su prisustvovali novinari.
Slika je izvedena vrlo lepo, čisto, bez ikakva treperenja, a svojom sadržinom izazvaće pravu senzaciju svuda gde se bude prikazivala. Na slici se vrlo lepo vide i lepo su izveli svoje uloge gg. Milorad Petrović kao Karađorđe; Sava Todorović kao Starac Fočo od stotinu leta; I. Stanojević kao Vujica Vulićević; Sotirović kao Hajduk Veljko; Milutinović kao Janko Katić; gđica. Jurkovićeva kao mati Karađorđeva; gđa. Pavlović kao žena iz naroda i gđa. Arsenovićka kao Jelena žena Karađorđeva.
Od slika je najbolje izvedena: na kladencu, kad Karađorđe odvodi Jelenu; zbor u Orašcu i "kad dahije hvataju po nebu prilike". I ostale slike su lepo izvedene, ali se ove tri izdvajaju. Ne bi bilo rđavo kada bi se i nadležni malo zainteresovali za ovu stvar i da je potpomognu, kako bismo mogli gledati živu našu istoriju.
I, na kraju, treba posebno istaći odlično urađene međunatpise kojih u pronađenoj kopiji filma (a možda ni u originalu?) nije bilo, a koje je za restauriranu verziju nadahnuto napisao i u film vešto ukomponovao Aleksandar Erdeljanović.
#1 
