Sveti Knez Lazar Hrebljanović. Mučenička smrt kneza Lazara, netljenost, tj. celovitost njegovih moštiju i njihova mirotočivost, smatraju se presudnim elementima koji su, prema hrišćanskim običajima, uticali na brzu kanonizaciju Kneza Lazara - mučenika i formiranje njegovog kulta. Ovaj kult živi u srpskom narodu već više od šest vekova i ima svoje posebno mesto i značaj u kolektivnom pamćenju Srba. Najveću ulogu u tome imale su mošti Svetoga Kneza, koje su 12 puta seljene, od Prištine do Sentandreje i nazad, deleći sudbinu njegovog naroda.

Mošti su nepropadljivi čudotvorni posmrtni ostatci tela ili delova tela Svetitelja. Poštovanje moštiju u hrišćanstvu utemeljeno je na veri u povezanost Duha Svetoga sa moštima i prisustvo duše Svetiteljeve u njima. Zbog njihovih isceliteljskih moći one i nose slovenski naziv mošti ili moći. Reč mošti u prevodu znači i kosti, jer su se svetim smatrale same kosti mnogo pre netruležnih tela. Od samih početaka hrišćanstva svetim grobovima i moštima odavano je poštovanje „da bi se u srcima vernih probudila uspomena na svetitelje i njihove vrline“.

.
Sinovi oca zvahu i potčinjeni gospodara svoga

Nakon pogubljenja kneza Lazara u Kosovskoj bici na Vidovdan 28. juna 1389. godine, njegovo telo sahranjeno je u Prištini. Prema svedočanstvu Pećkog rodoslova, turski sultan Bajazit „kada vide sa kakvim dostojanstvom primi smrt ovaj hrišćanski knez, on posle dopusti monasima koji iskahu telo Lazarevo, te ga oni uzeše i časno pogreboše u crkvi Sv. Vaznesenja u Prištini.“ Tu je Kneževo telo počivalo naredne dve godine.

Srpski uslov za mir sa Turcima bio je da se dozvoli prenos Kneževih moštiju iz Prištine u njegovu zadužbinu manastir Ravanicu: „Sinovi kneza Lazara, Stefan i Vuk, sa svojom majkom Milicom, zaključiše da je od Boga i od ljudi zazorno što časne mošti njihovog oca i muža nisu položene u Kneževu zadužbinu manastir Ravanicu.“ Međutim, izgleda da su Turci još neko vreme odugovlačili sa dozvolom za prenos moštiju. Princeza Olivera, tada već supruga Bajazita I, imala je presudan uticaj na to da sultan konačno dozvoli prenos. Translacija tela Kneza Lazara je izvršena 27. i 28. juna 1391. godine, na drugu godišnjicu Kosovske bitke.

Prema anonimnom piscu "Slova o knezu Lazaru", pre početka prenosa moštiju, patrijarh Danilo III i srpski episkopi služili su svečanu liturgiju u crkvi Sv. Vaznesenja. Tom prilikom, prvi put posle sahrane 1389. godine, otkriveno je telo kneza Lazara. Utvrđeno je da su mošti „netljene i čitave, da su mirotočive i da ispuštaše mnogi i blagouhani miris.“

Kneževe mošti su iz Prištine „s velikim plačem“ ispratili Vuk Branković i njegova supruga, Lazareva najstarija kći Mara. Mošti su prenoćile u manastiru Nova Pavlica na Ibru, u crkvi Vavedenja Presvete Bogorodice. Ovaj manastir je zadužbina braće Musića, Stefana i Lazara, sinova Lazareve sestre Dragane. Braća Musići su poginuli uz svog ujaka u Kosovskoj bici i sahranjeni su u svojoj zadužbini. U istoj crkvi sahranjena je i njihova majka koja je tu živela pod monaškim imenom Teodosija.

U porti Nove Pavlice Lazareve mošti dočekala je kneginja Milica sa sinovima. Patrijarh Danilo III, u delu koje takođe nosi naziv Slovo o knezu Lazaru, ovako je opisao potresni trenutak kada je kneginja Milica dočekala ćivot sa moštima svoga muža: ''Blagočestiva i dostojna hvale kneginja Milica, sa preljubazna dva sina njena i sa svima blagorodnicima, izišavši u sretanje i blizu bivši moštiju novomučenika Lazara, na njih je pala i zagrlila ih. Izvan sebe je bila, kao da je postala polumrtva. A zatim, trgnuvši se kao od sna, vapajima velikim uzdisaše: Avaj meni, što mi se desi! Iznenada mi ljuto oružje prođe kroz dušu moju. Slično Jeremiji i meni ovo dođe. Poslušaj me kako uzdišem, kako tužim, a nema nikoga da me uteši. Devojke moje i mladići moji odvedeni su u ropstvo. Obeščadi me mač kao smrt u domu. I svi neprijatelji moji čuše za zlo moje i zaradovaše se. Tako primih iznenada. Ovo li ja čekah: pasti i lišiti se supružanstva i milog mi i ljubaznog gospodina kneza, sa svetlim i izabranim i mužastvenim i hrabrim oružnicima. Plačite sa mnom polja i doline, što biste zajedničari tela i krvi ovih. Ridajte sa mnom i tužite vi majke preljubazne dece, žene dobropobednih muževa, rođaci ljubaznih svojih... I svi ostali ovo slušahu, i vapajima i glasovima i uzdasima sve mesto ono ispunjavahu. A mnoštvo ljudi blagorodnih i naroda steče se, i svi sastaviše plač i ridanje neutešno. Od bolova i uzdaha srca kao lavovi da noktima utrobe razdirahu. Sinovi oca zvahu, i potčinjeni gospodara svoga. Svi skupa zajedno stradahu i trpljahu bolove, stradajući kao da su van sebe".

Pošto su prenoćile u crkvi, Kneževe mošti su sutradan nastavile put Ravanice. U crkvi Vaznesenja Gospodnjeg u Ravanici liturgiju su služili patrijarh Danilo i drugi arhijereji u prisustvu igumana, monaha i članova Državnog sabora. Prema mišljenju prof. dr Mihaljčića tom prilikom je, najverovatnije, pošto su se stekli svi uslovi, paralelno obavljen i čin kanonizacije Svetog Kneza, od kada je dobio naziv Sveti Knez Lazar.

.
Radost malog stada

U Ravanici su Kneževe mošti počivale skoro 300 godina. Turci su u više navrata palili manastir 1398, 1427. i 1436. godine. Prema neproverenim zapisima ravaničkog arhimandrita Georgija, Ravanica je opljačkana negde na početku turske vladavine. Međutim, od oko 1476/77. pa sve do 1690. godine manastir nije skrnavljen, a uspeo je da sačuva manji deo svojih povlastica čak i pod turskom vlašću. Malobrojni monasi s velikom ljubavlju čuvali su svoju najveću svetinju, mošti svoga Kneza Lazara i ktitora. Sveti Knez Lazar i Lazareve mošti davale su poseban značaj Ravanici. Anonimni pisac Pohvalnog slova knezu Lazaru (1392 – 1402) zabeležio je da se u Ravanici svake godine, na Vidovdan, na dan mučeničke smrti kneza Lazara „raduje njegovo malo stado kao Novi Izrailj, pa igra pred moštima ovog mučenika, kao nekada David pred kovčegom u kome su bile starozavetne tablice“.


Na čelu Velike seobe

U toku austrijsko-turskog rata (1683 – 1699), u Velikoj seobi Srba (1690), između 60 i 80 hiljada Srba na čelu sa patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem, napušta Srbiju i naseljava se na prostorima današnje Vojvodine i južne Mađarske. Među njima su i monasi iz Ravanice koji sa sobom nose „svetinju nad svetinjama“ - mošti kneza Lazara.

Deo srpskog življa, među kojima su bili i ravanički monasi naselio se 1693. godine u Sentandreji. Monah iz Ravanice daskal (učitelj) Stefan ostavio je zapis o Velikoj seobi i prenosu Kneževih moštiju do Sentandreje: „... i naš manastir Ravanica bio je opljačkan. Sa crkve je skinut olovni krov, a kameni sarkofag u kome su bile mošti Lazareve uništen je... Četrdeset dana smo putovali i dođosmo do Budima grada. Mi, žitelji manastira Ravanica, s moštima Svetog Kneza Lazara srpskoga, koji je među carevma uselismo se u neko mesto više Budima koje se zove Sentandreja. Tu sagradismo crkvu od drveta, blizu dunavske obale, i tu položismo mošti Svetoga Cara Lazara srpskog.“

Lazareve mošti počivale u na brzinu sazidanoj drvenoj crkvi. Tri godine kasnije Ravaničani su se sa svojom svetinjom preselili u obnovljeni manastir Vrdnik. „U Sremu, u Fruškoj gori, nađosmo manastir Vrdnik, u šumi, odavno do kraja zapusteo... U tom manastiru položismo mošti Svetog Lazara, velikog kneza srpskog“, zabeležio je daskal Stefan. Obnovljenom manastiru kaluđeri su po svom manastiru dali ime Ravanica, a crkvu su, po ugledu na njihovu staru iz otadžbine, posvetili Vaznesenju Gospodnjem. Stara Ravanica delimično je izgubila značaj u negovanju i širenju kulta kneza Lazara. Kao nekada u moravsku Ravanicu Srbi su sada dolazili u Vrdnik da se poklone Kneževim moštima. Međutim, bratstva stare i nove Ravanice održavala su veoma prisne veze. Bratstva dveju Ravanica spajao je Sveti Knez Lazar i Lazarev kult.

Skrivanje po Fruškoj gori

Naredna dva i po veka Sveti Knez Lazar i njegove mošti počivale su u Vrdničkoj Ravanici, ali ne u miru. U vreme austrijsko-turskog rata (1716 – 1718) vrdnički monasi su u strahu od Turaka na kratko sklonili mošti kneza Lazara u Futog. Austrijska pobeda u ovom ratu otklonila je opasnost od Turaka, pa su mošti ubrzo vraćene u Vrdnik.

U toku Srpske revolucije 1848/49. godine u strahu od mađarske odmazde Srbi su ponovo morali da skalnjaju mošti svoga Svetog Kneza. Mošti su na tri meseca bile sklonjene u Klenak, a prema nekim podacima jedno vreme su skrivane u manastiru Fenek, da bi potom bile vraćene u Vrdnik.

.
Nemačka straža pred Svetim Knezom

Kada su 6. aprila 1941. godine nemački avioni, bez prethodne objave rata, počeli da bombama zasipaju Kraljevinu Jugoslaviju vrdnički arhimandrit Longin istog dana je iz bezbednosnih razloga ćivot sa moštima kneza Lazara preneo u manastir Bešenevo. Moštima su pretile opšte opasnosti koji je nosio ratni vihor, pogotovo na balkanskim prostorima. Međutim, prof. Radislav Grujić je zabeležio da su u lagumima Vrdničke Ravanice uoči rata bile sklonjene velike količine goriva i munucije Jugoslovenske kraljevske vojske, pa je to bila dodatna pretnja i moštima i samom manastiru.

Istoričar prof. dr Ljubomir Durković Jakšić ostavio je o tim vremenima belešku: „U vreme akcije na istrebljenju Srba u tzv. Nezavisnoj državi Hrvatskoj, ustaše nisu poštedele ni mošti srpskih svetitelja u fruškogorskim manastirima, pa im je sa te strane pretilo uništenje. Vest o tome doprla je u Beograd, gde su preduzete mere na spasavanju moštiju srpskih svetitelja." I zaista, kada se bežeći od ustaškog pogroma 1941. arhimandrit Longin sklonio u Beograd, on je pismom od 13. septembra 1941. zamolio Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Crkve da se fruškogorske svetinje „spasu prenošenjem u Beograd“. Tim povodom Sinod je Ministarstvu prosvete 25. septembra uputio pismo sledeće sadržine: „U pojedinim srpskim manastirima u Sremu nalaze se mnoge naše verske i nacionalne svetinje kojima danas, od novih tamošnjih vlasti, preti opasnost da se unište ili u najboljem slučaju da se izgube. Ovo utoliko pre, što tamo pod zaštitom hrvatskih vlasti, rimokatolička crkva, kupi i oduzima antiminse i sv. miro iz naših hramova, kako bi u korenu onemogućila svaku pravoslavnu versku delatnost. Kako bi se, i pored današnjih teških prilika, pokušalo sve sa strane naše crkve za spas tamošnjih svetinja, čast nam je umoliti Ministarstvo da sa svoje strane pokuša kod nadležnih faktora i podejstvuje da se sve naše verske i nacionalne svetinje u Sremu, i pored sadašnjih teških vremena, zaštite, a ako se u tome ne bi uspelo da se prenesu u Srbiju. U prvom redu, mislimo na mošti našeg kosovskog mučenika Kneza Lazara, koje bi privremeno smestili u Beogradu.“

Ministarstvo prosvete je prvobitno odbilo ovaj zahtev Sinoda, zaključivši da nema potrebe da se iz NDH prenose mošti kneza Lazara, cara Uroša i despota Stefana Štiljanovića. Iznenada, u aprilu 1942. Ministarstvo menja svoju odluku. Pošto su na molbu Ministarstva prosvete nemačke vlasti odobrile prenos moštiju u Srbiju, istog dana, 7. aprila 1942. godine o tome je obavešten Sinod. Nemci su u dogovoru sa vlastima NDH odredile 13. april kao datum prenosa moštiju. Veliku ulogu u donošenju ove sudbonosne odluke odigralo je nesebično zalaganje prote prof. dr Radoslava Grujića. Uloga nemačkog gradonačelnika Zemuna, folksdojčera dr. Mozera u spasavanju moštiju srpskih svetitelja nije do kraja dokumentovana, ali je jedan deo te priče ipak, rasvetlio Stanislav Krakov u knjizi Đeneral Milan Nedić, čaša puna čemera.

Komisiju koja je trebalo da obavi prenos moštiju činili su: dr J.A. fon Rajsvic, koga je odredila nemačka komanda, prota Radoslav Grujić, koji je kao univerzitetski profesor i svešteno lice, bio opunomoćenik Ministarstva prosvete i Svetog Arhijerejskog Sinoda i dr Miodrag Grbić, kustos Muzeja kneza Pavla.

Dana 13. aprila komisija je u nemačkim automobilima i sa jednim nemačkim kamionom stigla u Zemun, odakle je u pratnji domobrana nastavila put za manastir Šišatovac. Tu su preuzete mošti Svetog Despota Stefana Štiljanovića i smeštene u prethodno kupljeni mrtvački kovčeg, pošto je ćivot u kome su se mošti prethodno nalazile bio ukraden i odnešen u Zagreb. U manastiru Jazak komisija je preuzela ćivot sa moštima Svetog Cara Uroša. Iz spomenutih manastira kao i iz ćivota ovih svetitelja bile su opljačkane sve dragocenosti. Mošti Svetog Despota Stefana Štiljanovića i cara Uroša prenoćile su pod nemačkom stražom u Sabornoj crkvi u Rumi. Sutradan, 14. aprila, komisija je iz Rume krenula u manastir Bešenevo da odatle preuzme mošti Svetog kneza Lazara.

Profesor Grujić je o tome ostavio službenu belešku u kojoj se kaže: „Posle dvosatne vožnje kroz teško blato došli smo u manastir Bešenovo, gde je na sam dan objave rata Nemačkog Rajha Jugoslaviji, 6. aprila 1941, bilo sklonjeno sveto telo Kneza Lazara, kosovskog mučenika, iz manastira Vrdnika-Ravanice... Svete mošti Kneza Lazara našli smo u niši leve pevnice, na podignutom postolju, u njegovom kovčegu u kome je ležao i donesen iz manastira Vrdnika. Kovčeg je bio zaključan, a ključ nam je doneo jedan bivši služitelj manastira. Kad smo kovčeg otvorili našli smo svete mošti u potpuno ispravnom stanju, samo što su i ovde, kao i kod Cara Uroša i Kneza Stefana Štiljanovića, odnesene sve dragocenosti koje su se nalazile na moštima. Pošto smo i ovde, na nesumnjiv način, utvrdili da su nađene svete mošti zaista Sveti Knez Lazar, učvrstili smo nepokretnost moštiju u kovčegu raznim delovima još zaostalog bogoslužbenog odjejanija, zatvorili i zaključali, pa ga preneli u seljačka kola ispunjena čvrsto nabijenom slamom, da bi se sveto telo nepovređeno moglo dovesti dvosatnim putem kroz gusto blato do sela Stejanovaca, gde su nas čekali naši automobili i nemački kamion za transport. Iz manastira Bešenova, kao i iz Šišatovca i Jaska, odnesene su u Zagreb sve dragocenosti, ne samo iz riznice nego i iz oltara i sa svetog prestola. Oko 11 č. stigli smo pred selo Stejanovce i iz seoskih kola pažljivo preneli svete mošti u transportni kamion. U Rumu smo stigli oko 11 i 30 č. Tu nas je pred crkvom dočekala masa sveta iz koje su Srbi ponovili želju da im se dopusti kratko vreme odstojati u molitvi pred svetiteljskim kovčezima, ali, hrvatski oficir za vezu i ovom prilikom izjavio je da mu to nije moguće dozvoliti. Zapisnik o primopredaji moštiju srpskih svetitelja sačinila je i potpisala srpska i hrvatska komisija u prostorijama sreskog suda u Rumi. Tom prilikom izjavili su članovi hrvatske komisije, da će, po naređenju velikog župana dr Elikara, pratiti zajedno s nama svetiteljske mošti do Zemuna i tamo nam ih definitivno predati, pa je zato i zapisnik datiran u Zemunu. Oko 14 časova izneseni su iz rumske Saborne crkve kovčezi s moštima Cara Uroša i Kneza Stefana Štiljanovića i smešteni u nemački transportni kamion pored kovčega sa moštima Kneza Lazara. I tom prilikom jedan vod nemačkih trupa odao je vojničku počast svetim moštima, pa su obe komisije krenule na put za Zemun. Cela komisija stigla je u Zemun oko 16 č. ...

Odmah zatim kamion sa moštima srpskih svetitelja, u pratnji srpske komisije i nemačkog zastupnika dr Rajsvica, krenuo je preko železničkog mosta za Beograd, gde je se stiglo oko 16 i 30 č. Po prelasku mosta za Beograd, Srbi su susreli svete mošti i pažljivo preneli iz nemačkog transportnog kamiona u kola Srpskog crvenog krsta! I oko 17 časova doneta su sveta tela pred Sabornu crkvu. Tu su ih dočekali predstavnici crkve, naroda i veliki broj građana, koji su se i bez „specijalnog obaveštenja“ okupili da pozdrave srpske svetitelje. Pred ulazom u Sabornu crkvu, iz kola su srpski oficiri izneli jedan po jedan svetiteljski kovčeg i predavali ga monasima s panakamilavkama, koji su ga predavali dalje mirskom sveštenstvu da ih zajedno, uz crkvene pesme i molitve, triput obnesu oko crkve, zatim unesu u crkvu i smeste kod ikonostasa pred prestolnim ikonama. Sutradan, 15. o. m. pre i posle podne, ja sam sa izbeglim kaluđerima iz Fruške Gore i nekoliko svetovnih sveštenika, u prisustvu patrijarških vikarnih episkopa Arsenija i Valerijana, otvorio svetiteljske kovčege, svete mošti oslobodio od materijala, kojim je bila učvršćena njihova nepokretnost u kovčezima prilikom prenošenja. Konstatovali smo da su sve svete mošti donesene u potpunom redu, bez i najmanje povrede i spremili smo ih na izlaganje u otvorenim kovčezima, na molitvu i celivanje vernima. Zatim sam pozvao starešinu Saborne crkve gosp. protojereja Dušana Vasića, i s blagoslovom gosp. mitropolita Josifa, predao mu na čuvanje sve donesene svetiteljske mošti, kao i ključ od kovčega sv. Kneza Lazara...”


Zablude o glavi Kneza Lazara

Jedna od istorijskih zabluda vezanih za Svetog Kneza Lazara je i ona da je njegova glava, pošto su je Turci odrubili, zauvek ostala odvojena od njegovog tela. Prema nekim pričama bačena je u obližnji kladenac, odneta u Istanbul ili su je Turci negde tajno zakopali. Postoji verovanje da će „srpskom narodu u istoriji krenuti nabolje onda kada Kneževa glava bude pronađena i spojena sa njegovim telom“.

Još 1567. godine Marko Antonije Pigafeta, putujući u Istanbul posetio je Ravanicu i imao prilike da vidi mošti Svetog Kneza Lazara. U svom Putopisu on je zabeležio: „Pokazali su nam ga, zapravo pokazali su nam samo jednu ruku, jer kažu da im je zbog ograničenih privilegija zabranjeno pokazivati ga celog; stoga su nam pokazali samo jednu ruku, dok je sve ostalo bilo poriveno velom.“ Ovaj zapis dokazuje da su mošti kneza Lazara odavno prikazivane samo delimično otkrivene.

Prilikom pregleda Kneževih moštiju 12. juna 1952. godine, teolog i istoričar umetnosti, dr Leontije Pavlović zapisao je sledeće: „Sačuvano je telo od ramena do stopala sa sasušenim muskulama... Lazareva glava je odvojena od tela i umotana u belo platno koje je unaokolo izvezeno. Povrh njega je crveno platno, na čijoj je sredini krupan vez krune oivičene biserom. Glava je sa svima muskulima na licu. Na glavi nema kose, a ušne školjke su male. Lobanja je na temenu nasilno probijena, a deo kosti je upao u danas praznu lobanju. Oči su vrlo dobro sačuvane, nos je spljošten, gornji deo grkljana i jezika postoje. Neki delovi kože ispod donje vilice vise tako da ostavljaju utisak jezive grozote...“ Ovim je nesumnjivo potvrđeno da se uz ostatak moštiju nalazi i glava Svetog Kneza.

Neposredno pre otpremanja moštiju Svetog Kneza na put po srpskim zemljama 1988. godine srpski antropolog iz Londona prof. Srboljub Živanović takođe je pregledao Kneževe mošti i utvrdio da se glava nalazi uz ostale delove tela.

.
Zapis prof. Grujića demantuje ranija pisanja o tome kako su Hrvati „mošti vlaškog cara Lazara izbacili na put da ih psi raznesu.“ Ovo naravno, ne umanjuje bestijalni odnos ustaša prema srpskom crkvenom i nacionalnom blagu na teritoriji tadašnje NDH.

Dočeku moštiju srpskih svetitelja iz fruškogorskih manastira u Beogradu su prisustvovali, po svemu sudeći, đeneral Milan Nedić, ministar prosvete Velibor Jonić, njegov pomoćnik Vladimir Velmar Janković, a možda i drugi članovi Nedićeve vlade. Duž čitavog puta kojim su mošti prošle, od pontonskog mosta na Savi do Saborne crkve bila je posrtojena počasna straža sastavljena od pripadnika Žandarmerije i Srpske državne straže. Ispred crkve bio je postrojen odred Srpskog dobrovoljačkog korpusa. Pripadnici ovih formacija bili su ti koji su kovčege sa moštima na rukama preneli do porte Saborne crkve. Ove činjenice su se posle Drugog svetskog rata iz političkih razlga izostavljale iz čitave priče. Prof. Grujić, jedan od najzaslužnijih za spas svetiteljskih moštiju, posle rata je, od strane komunističkih vlasti „nagrađen“ na sledeći način: prvo je udaljen sa Beogradskog univerziteta, a potom je „lišen nacionalne časti“.
Mošti srpskih svetitelja, između ostalih i kneza Lazara počivale su mirno u Sabornoj crkvi u Beogradu narednih 46 godina. Sveti arhijerejski sabor SPC doneo je još 30. maja 1954. godine odluku da se mošti Svetog Kneza Lazara prenesu u njegovu zadužbinu Ravanicu, ali zbog razumljivih okolnosti do te translacije nije došlo sve do 1988. godine.

Kada su 28. juna 1988. godine otpočele pripreme za proslavu 600 godina od Kosovske bitke i mučeničke smrti Svetog Kneza Lazara, njegove mošti svečano su ispraćene na put po Srbiji dug više od godinu dana. Od tog dana pa sve do 9. septembra 1989. godine mošti kneza Lazara boravile su u Vrdniku, Ozrenu kod Tuzle, Tronoši, Loznici, Petkovici, Osečini, Valjevu, manastirima Ćelije i Lelić, Bogovađi, Lazarevcu, Topoli, Kragujevcu, Žiči, Ljubostinji, Studenici i Novoj Pavlici. Na dan centralne proslave šest vekova od Kosovske bitke srpski narod imao je prilike da se pokloni moštima Svetog Kneza u manastiru Gračanica na Kosovu. Potom su mošti boravile u Prištini, Kuršumliji, Prokuplju i Nišu. Više od mesec dana bile su izložene u crkvi Lazarica u Lzarevom prestonom Kruševcu, a potom su prenete u manastir Gornjak i u Ćupriju. Posle skoro tri veka mošti Svetog Kneza položene su ponovo u njegovu zadužbinu, manastir Ravanicu, gde se i danas nalaze.

.
Sveti Knez Lazar i u Batajnici i u Švedskoj.

Delovi i čestice Lazarevih moštiju nalaze se u više crkava širom Srbije, pa i van nje. Deo moštiju (ključna kost) nalazi se u manastiru Vrdnik. Jedna čestica je u crkvi Rođenja Presvete Bogorodice u Batajnici, a jedna u hramu Sv. Vasilija u Helsinborgu u Švedskoj. Deo moštiju od 2002. godine čuva se u crkvi Lazarici. Jedan deo butne kosti Svetog Kneza (oko 2,5 cm) uzet je kao uzorak za DNK analizu radi utvrđivanja porekla moštiju pronađenih u manastiru Manasija, koji se pripisuju Lazarevom sinu despotu Stefanu.

Nikola Giljen i Jelena Mandić