VLASTIMIR PAVLOVIĆ CAREVAC — SVETIONIK SRPSKE NARODNE MUZIKE*
(Carevac, (9?) 7.10.1895 — Beograd, 10.01.1965)

Vlastimir Pavlović Carevac (selo Carevac, 9. oktobar 1895 — Beograd, 10. januar 1965), bio je poznati srpski muzičar i dirigent.
Završio je Pravni fakultet u Beogradu i bavio se advokaturom, ali je muzika bila njegova prva i prava ljubav. Bio je dirigent Hora društva "Abrašević" i jedan od prvih izvođača narodne muzike na programima Radio Beograda.
Violinu je svirao punih pet decenija. Zahvaljujući njegovom predanom radu na očuvanju srpske muzičke baštine, sačuvane su mnoge narodne melodije, čiji je on bio najverniji tumač. —
Osnovao je i rukovodio Narodnim orkestrom Radio Beograda sve do svoje smrti. Bio je vrsni pedagog, učitelj mnogih pevača i svirača.
Nastupao je sa velikim pevačima: Vuletom Jeftićem, Danicom Obrenić, Miletom Bogdanovićem, Dobrivojem Vidosavljevićem, Miodragom Popovićem, Anđelijom Milić, Ksenijom Cicvarić, Savetom Sudar i mnogim drugima. Postavio je standarde u vrednovanju narodne muzike i bio je simbol izvorne interpretacije narodnog melosa.
Tokom celog Drugog svetskog rata je bio zatočen u logorima na Banjici i Dahau.
U Velikom Gradištu se, njemu u spomen, počev od 1995. godine, održava muzička manifestacija "Carevčevi dani".


...Mali Vlastimir bio je golobrado momče koje je, u svom rodnom selu Carevac, neumorno šutiralo krpenjaču, ali i sanjalo o muzici. Violina ga je opsedala, iako nju niko nije svirao u njegovoj kući. Improvizovao je instrument od tuluzine i tako "muzicirao", dok mu otac nije ispunio želju i kupio jednu staru violinu.

A u opštini Veliko Gradište, kojoj pripada i selo Carevac, početkom dvadesetog veka svirali su mnogi ciganski orkestri. Muzicirali su na krštenjima, na slavama, nazavetinama, a posebno bi se istakli na svadbama, koje su znale da traju danima. Bila je to prilika za malog Vlastimira da sluša, da uči, da upija, da vežba satima kod kuće, a veliki uzor bio mu je orkestar Živka Banovića, zvanog Muja Ciganin, kome u tom kraju nije bilo premca. Muja je brzo zapazio Vlastu, počeo je da mu pokazuje neke bitne "grifove" na violini, Vlasta je bio fasciniran time, a to je bio početak velikog prijateljstva dva neobična čoveka, dva velika muzičara. Bilo je to prijateljstvo za čitav život.

U to vreme Vlastimir je bio već uspešan gimnazijalac, ali nije poštovao školsku disciplinu da se uveče drži kuće, već je, sa Ciganima, svirao po kafanama do duboko u noć. To nije promaklo direktoru požarevačke gimnazije pa je, kao primer drugim učenicima, isključio Vlastu iz gimnazije posle trećeg razreda. Zato je Vlastimir maturirao u Užicu.

Ali ni to nije odvojilo Vlastu od violine: on nastavlja da radi na svom usavršavanju, upisuje prava u Beogradu, jedno vreme studira na pariskoj Sorboni, živi svoj boemski život, uspešno diplomira, postaje advokatski pripravnik, učestvuje i u parnicama, ali — violina ostaje violina. Očigledno, biće to Vlastina ljubav za čitav život...

Godina je 1925, Vlasti je trideseta, prava sve više

potiskuje u drugi plan, svira po beogradskim kafanama, a vodi i orkestar kulturno-umetničkog društva. Beograd je svestan da u svojim redovima ima vanserijskog muzičara, koji je već izgradio svoju harizmu i koga sve češće zovu Carem, ne spominjući mu ni ime ni prezime. Car se, očigledno, sprema za svoj veliki životni iskorak, a u Beogradu se privode kraju pripreme za otvaranje prve radio-stanice u Srbiji. I uskoro će etrom Beograda zabrujati:

"..OVDE RADIO BEOGRAD!"

Ove istorij ske reči spikera začule su se iz "čarobne kutije" marta 1929. godine, a spiker je nastavio: "Slušate nas na talasnoj dužini 455 metara. Molimo sve koji nas čuju da nas obaveste o načinu prijema, jačini glasa i modulaciji". Među slušaocima nastalo je veliko uzbuđenje, a Srbija je ušla u eru elektronskih medija ...

Iste godine, direkcija Radija poziva Vlastimira Pavlovića da osnuje svoj orkestar na radiju. Carevac prihvata izazov, svestan velike šanse koja mu se pruža, ali i svestan velikog poverenja koje mu ukazuje tek formirani Radio Beograd. Jer, ako zovu Carevca za šefa prvog Narodnog radio-orkestra, onda to znači da je Carevac najbolji.

I Vlastimir Pavlović, pun radne energije i želje za dokazivanjem, ali i za sređivanjem stanja u srpskoj narodnoj muzici — daje se na posao. A imao je tada samo 34 godine. Carevac sastavlja orkestar isključivo od gudačkih instrumenata, a u orkestru mu sviraju dr Milutin Radivojević, sudija Čupić, arhitekta Siniša Savić, službenik pošte Mika Lukić, zatim Dragić Obrenović, Žika Balić, Pavle Popaz, Mile Krstić, Jovan Nermešan, Kosta Kokoš, Milutin Živković i drugi.

Carevcu nije bilo potrebno mnogo vremena da svoju razvojnu viziju učini opšteprihvatljivom. To je podrazumevalo dalje okupljanje muzičara i pevača oko razvoja Narodnog orkestra, čime se razvijala i neposrednija saradnja sa Carevcem.

U prvim radio-emisijama učestvuju tada popularni pevači Vuka Šeherović, Mile Janjić, Nata Pavlović, Vasil Hadžimanov, Vojislav Petrušević i desetine drugih, a emisije narodne muzike uživaju veliku popularnost, naročito "koktel programi" i direktni prenosi iz beogradskih kafana. Muzičke emisije, izvođene u studiju, imale su izrazite osobine kontakt programa, sa mogućnošću iskazivanja želja telefonom. To je podrazumevalo da i Narodni orkestar i pevači imaju širok repertoar, kojim su mogli da odgovaraju na želje slušalaca. Na žalost, to je vreme u kojem još ne postoje uređaji za zapisivanje zvuka, pa se sve emisije izvode uživo, o njima ne postoje tonski zapisi, već samo predanje — kako je ko svirao, kako je ko pevao ...

Veliki uzlet Narodnog orkestra Radio Beograda i pevača oko njega, kao i ozbiljno sređivanje srpske narodne muzike, prekida Drugi svetski rat, kada se Carevac više puta suočava sa smrću u logoru na Banjici i u koncentracionom logoru Dahau u Nemačkoj, odakle se vraća po oslobođenju, veoma narušenog zdravlja, ali i dalje oran za rad.

CAREVČEV ZLATNI PERIOD: 1945 — 1965.

Carevac je ponovo u Radio Beogradu, sastavlja orkestar i proširuje ga za neke instrumente, shvatajući narasle zahteve narodne muzike u Jugoslaviji, pogotovo posle Drugog svetskog rata. Carevac obogaćuje orkestarski violinski korpus — u ansambl ulaze Rade Jašarević, Branko Belobrk i Vlasta Jelić, violu sviraju Mile Krstić i Rafajlo Blam, na čelu je Kosta Kokoš, bas svira Milan Jovanović, a novi instrumenti su klarinet — Ivan Cenerić, Božidar Milošević, flauta — Milija Nikolić i harmonika — koju na smenu sviraju Milutin Živković, Nenad Mićović i Petar Sam.

Tako je veliki iarodii orkestar inoviran i modernizovan, a pojavljuju se i novi pevači — svi iz vokalnog studija Vlastimira Pavlovića. U prvom redu, tu je Danica Obrenić, potom Radmila Dimić, pa Anđelija Milić, Vule Jeftić, Ljubivoje Vidosavljević, Saveta Sudar, duet Radulović-Jovanović i mnogi drugi. Svi oni, kao i instrumentalisti, posebno frulaši — Sava Jeremić i Tihomir Paunović, izlaze "ispod ruke" Carevca, njihova interpretacija je autentična, kreativnost zavidna, a tehnička doteranost na nivou visokih Carevčevih zahteva.

Godine 1954. počinju i prva snimanja za zvučni arhiv Radio Beograda. Ostaće zabeleženo da je prvi snimak za Radio napravio frulaš Dobrivoje Todorović, izvodeći Staru parležanku kolo, uz Carevčev orkestar. Od tada, pa do kraja svog života, Carevac će sa svojim orkestrom i mnogim vokalnim i instrumentalnim solistima napraviti stotine i stotine trajnih snimaka, koji ostaju ugrađeni u temelje srpske narodne muzike.

U ovih, posleratnih, dvadeset godina, Car sa orkestrom neumorno muzicira, putujući uzduž i popreko po Jugoslaviji. Svuda ga dočekuju kao istinskog Cara srpske narodne muzike, njegov dolazak u Veliko Gradište, u Zaječar, u Pirot — pretvara se u svenarodnu svetkovinu, Carevac uživa na sceni, voditelj mu je Ljubivoje Vidosavljević, a Car se nikada nije štedeo oko biseva: svirao je koliko je narod želeo da sluša.

A potom bi se otišlo na večeru, u neki hotel ili u lokalni dom JNA. I tada bi se dogodilo "ono pravo", što je polako ušlo u legendu. Naime, Car ni posle dugog koncerta nije pokazivao znake premorenosti, već je uvek, pre večere, motivisao svoje ljude da i u kafani odsviraju bar jedan set pesama i kola, a pošto je narod znao za taj Carevčev običaj, planirana kafana već je bila puna kada bi orkestar stigao na večeru. A Carevac svira li svira, muzičari ga podsećaju da je vreme za večeru, on svira kadencu i kaže: "A sada — dosta! Zaslužili smo večeru!" Orkestar bi dobio veliki aplauz, Carevac bi se slikao sa svakim ko je to poželeo, a na sve strane delio je autograme.

Bio je istinski čovek iz naroda, voleo je ljude, voleo je da se sa njima druži, a najviše ga je radovalo kada vidi da svojom muzikom oplemenjuje ljude... A tu divnu komunikaciju preko muzike, u ovo današnje vreme, nastavlja Branko Belobrk, dugogodišnja druga violina Carevčevog orkestra. Sa svojom violinom, i sa svojim muzičarima, Branko Belobrk stavlja tačku na svečanu završnicu svakog festivala "Carevčevi dani" u Velikom Gradištu, svirajući u kafani, poput Cara, za laureate takmičenja, ali i za sve prijatelje i ljude dobre volje.

CAREVČEV STIL

... Branko Belobrk, dugogodišnja druga violina u orkestru Vlastimira Pavlovića, o Carevčevom stilu kaže i ovo:

"Nema mnogo podataka o vremenu pre 1929. godine, od kada se računa "era" Vlastimira Pavlovića. Pouzdano se zna da su šabački Cicvarići imali svoj orkestar i bili vrlo popularni, a da je harmonikaš Bora Janjić, koji je i pevao, sluđivao publiku, naročito pripadnice nežnijeg pola. Velika pevačka zvezda tog vremena bila je i Sofka Nikolić, supruga violiniste Paje Nikolića, a pevačkim nebom vladala je i Vuka Šeherović. Čuvena kompozicija tog vremena bila je "Cicvarića kokonješte", koju je i Car prihvatio i obradio na svoj način.

Tokovi naše narodne muzike do 1929. godine bili su stihijski, sviralo se otprilike, nisu postoj ali nikakvi standardi — ni za melodiju, ni za harmoniju, ni za tekst, a improvizovao je kako je ko stigao, rušeći i ono malo strukture narodne muzike.

A onda se pojavio Carevac, veliki reformator narodne muzike, čovek koji zavodi red, narodnoj muzici daje novi tok, novi pravac, on je ličnost koja postavlja melodijske, harmonske i tekstualne okvire, čovek koji pročišćava našu narodnu muziku i koji uklanja "kukolj iz žita". Car je izvođenje i interpretaciju naše narodne muzike podigao na, do tada, neviđeni nivo i izjednačio je sa ostalim žanrovima u evropskom muzičkom miljeu.

Car je bio poznat po tome što nije dozvoljavao mnogo harmonskih promena u pesmama. Govorio je da "naša muzika počiva na dvojnicama, na to mi dodajemo još dva glasa i tako nastaje harmonska osnova za pesmu". Takav Carevčev stav, u osnovi veoma ispravan, izluđivao je kafanske muzičare, čiji je princip bio — jedan ton, jedna harmonij a. Na šta je to ličilo?!

Provodio sam sate i sate uz Carevca, na njegovim „časovima", odnosno u radu sa narodnim pevačima. Sećam se situacije gde pevač nikako nije mogao da shvati romantični naboj pesme na kojoj je radio. Onda je Car upotrebio spasonosnu formulu: "to ti je pejsažna pesma". A radilo se o pesmi "Oj, Moravo". I pevaču je najzad bilo jasno."

Dimitrije-Dikan Panić, dugogodišnji muzički urednik izdavačke kuće "Nota" iz Knjaževca, bio je i urednik prvog albuma notnih zapisa Carevčeve umetnosti, koji je, pod nazivom "Carevčeva lira", priredio Carevčev klarinetista Ivo Cenerić. Evo šta o Carevcu kaže i gospodin Panić:

"Hiljade i hiljade sati proveo sam pred radio-aparatom, snimajući na magnetofonske trake i kasete narodnu muziku. Muka me je naterala na to itako sam prekraćivao vreme, jer sam bio vezan za kuću. Jednom sam na talasnla Radio Beograda "uhvatio" snimak stare pesme "Ti plaviš, zoro zlatna". Svirala su četiri gudača, zvučalo je kao Mocartov gudački kvartet, a kultura muziciranja bila je fascinantna. Kada je u odjavi rečeno da je "svirao orkestar Vlastimira Pavlovića Carevca", bio sam zapanjen. Pa, nešto tako nikada se nije čulo u našoj narodnoj muzici: ta lepota tona, taj potez gudača, taj odmereni vibrato, ta bogata dinamika, taj unutarnji muzički pokret (agogika), a svirali su čak tri strofe (bez pevanja, naravno), ali je zvučalo kao da slušamo muzički oživljene stihove. Samo je Car umeo da kreira takvu umetnost!"