Casablanca je romantična drama Michaela Curtiza iz 1942. s Humphreyjem Bogartom, Ingrid Bergman i Paulom Henreidom u glavnim, i Claudeom Rainsom, Conradom Veidtom, Sydneyjem Greenstreetom i Peterom Lorreom u sporednim ulogama. Radnjom je smeštena u marokanski grad pod višijskom kontrolom Casablancu tokom Drugog svetskog rata, a fokusira se na sukob između, prema rečima jednog od junaka, ljubavi i vrline: on mora odabrati između ljubavi za ženom i onog što je ispravno, pomaganja njoj i njenom mužu vođi Pokreta otpora da pobegnu iz Casablance kako bi mogli nastaviti borbu protiv nacista.
Iako se radilo o A-filmu, sa afirmisanim glumcima i prvorazrednim scenaristima - Julius J. Epstein, Philip G. Epstein i Howard Koch potpisani su kao scenaristi - niko od onih ko je bio uključen u produkciju nije očekivao da Casablanca postane nešto više od prosečnog jer se radilo o jednom od desetak scenarija koji su se producirali u Hollywoodu svake godine. Film je nakon prvog prikazivanja ostvario osrednji uspeh, ponajviše zato što je bio požuren kako bi se iskoristila popraćenost savezničke invazije u Severnoj Africi nekoliko nedelja ranije. Ipak, uprkos menjanju scenarista koji su mahnito adaptirali nerealizovani pozorišni komad i jedva držali korak s produkcijom, i Bogartovom prvom iskustvu u romantičnoj glavnoj ulozi, Casablanca je osvojila tri Oscara, uključujući najbolji film. Likovi, dijalozi i muzika iz filma postali su legendarni, a Casablanca je sa vremenom postajala sve popularnija tako da se konstantno nalazi na vrhu izbora najboljih filmova svih vremena.
Rick Blaine je ogorčeni, cinični američki emigrant sa prebivalištem u Casablanci. Poseduje i vodi "Rick's Café Américain", otmeni noćni klub i tajnu kockarnicu koja privlači raznoliku klijentelu: višijske i nacističke časnike, izbeglice i lopove. Iako se Rick predstavlja kao neutralan po pitanju svega, kasnije se otkriva kako je prodavao oružje u Etiopiju tokom talijanske invazije 1935. i da se borio u Španskom građanskom ratu na strani repulblikanaca protiv Francovih nacionalista.
Ugarte, sitni kriminalac, dolazi u Rickov klub s "tranzitnim pismom" koje je dobio nakon ubistva dvojice nemačkih kurira. Papiri omogućuju nosiocu da slobodno putuje po evropskim područjima pod nemačkom kontrolom i neutralnom Portugalu, a od tamo u Ameriku. Pisma su gotovo neprocenjiva stalnoj reci izbeglica kojima je zadnja stanica obično Casablanca. Ugarte se namerava obogatiti prodajući ga onom ko mu za nju ponudi najviše, a koji bi trebao doći u klub kasno naveče. Međutim, pre nego što je došlo do razmene, Ugartea uhapsi lokalna policija, pod zapovedništvom kapetana Louisa Renaulta, korumpiranog oportuniste koji sam za sebe kaže, "Nemam nikakvih uverenja... Krećem se s vetrom, a najjači vetar trenutno duva iz Vichyja." Iako to Renard i nacisti ne znaju, Ugarte je poverio pisma Ricku jer "... nekako, samo zbog toga što me prezireš, ti si jedini kome mogu verovati."
U tom trenutku u Rickov život ulazi razlog njegove ogorčenosti. Njegova bivša ljubavnica Ilsa Lund stiže sa svojim mužem Victorom Laszlom, beguncem i vođom češkog Pokreta otpora koga traže nacisti. Paru trebaju pisma kako bi mogli napustiti Casablancu i "doći do Amerike i nastavili njegov rad." Stiže nemački komandant Strasser kako bi se pobrinuo da Laszlu to ne pođe za rukom…
… Kapetan Strasser dolazi sam, nakon što mu je Renault izdao tajnu, ali ga Rick upuca nakon što je pokušao intervenisati. Nakon dolaska policije, Renault zastane i nakon toga rekne svojim ljudima, "Uhapsite uobičajne osumnjičene." Nakon što su ostali sami, Renault predloži da on i Rick napuste Casablancu i pridruže se Slobodnoj Francuskoj u Brazzavilleu. Odlaze u magli uz jednu od najpoznatijih odjavnih rečenica u filmskoj istoriji: "Louis, mislim da je ovo početak jednog divnog prijateljstva."
Film je bio temeljen na tada još neproduciranoj pozorišnoj drami Everybody Comes to Rick's Murraya Burnetta i Joan Alison. Analitičar Warner Brosa zadužen za priče koji je pročitao dramu, Stephen Karnot, nazvao ju je (odobravajući) "sofisticiranim kičem", a urednica priče Irene Diamond nagovorila je producenta Hala Wallisa da je otkupi za 20 hiljada dolara, što je bio najveći iznos koji je neko u Hollywoodu platio za neprodukcirovan komad. Projekat je preimenovan u Casablanca, navodno radi sličnosti hitu Alžir iz 1938. Snimanje je počelo 25. maja 1942., a dovršeno je 3. avgusta.
Film je ukupno koštao 1,039.000 dolara (75 hiljada više nego što je proračunom bilo predviđeno), ne izrazito, ali iznad tadašnjeg proseka.
Celi film je snimljen u studiju, osim sekvence koja prikazuje dolazak komandanta Strassera koja je snimljena na aerodromu Van Nuys. Ulica korišćena za eksterijerne kadrove bila je tek sagrađena za drugi film, Pustinjska pesma, a preuređena je za kadrove Pariza. Ostala je u posedu Warnera sve do šezdesetih. Set za Rickov lokal sastojao se od tri nepovezana dela, pa je unutarnji izgled neodređen. U brojnim scenama kamera gleda kroz zid iz lokala u Rickov ured. Pozadina za poslednju scenu, koja prikazuje avion Lockheed L-12 Electra Junior sa osobljem koje šeta oko njega, postavljena je uz upotrebu patuljastih statista i proporcionalnog modela kartonskog aviona. Magla je korišćena kako bi se prikrio neuverljivi izgled modela. Filmski kritičar Roger Ebert nazvao je Wallisa "ključnom kreativnom snagom" zbog njegove posvećenosti detaljima produkcije (koja je išla dotle da je zahtevao korišćenje pravog papagaja u Blue Parrot baru).
Bergmanina visina prouzročila je neke probleme. Bila je pet centimetara viša od Bogarta i kasnije je tvrdila kako je Curtiz naterao Bogarta da stoji na blokovima ili sedi na jastucima u scenama koje su snimali zajedno.
Wallis je napisao poslednju rečenicu ("Louis, mislim da je ovo početak jednog divnog prijateljstva.") nakon što je snimanje dovršeno. Bogart je mesec dana kasnije morao biti pozvan kako bi na scenu nadodao i glas.
Kasnije je bilo planova i za druge scene, koje bi prikazivale Ricka, Renaulta i vod vojnika Slobodne Francuske na brodu kako bi se upotpunila saveznička invazija Severne Afrike 1942.; ali, kako je bilo teško dovesti Claudea Rainsa za snimanje, od scene se odustalo kad je David O. Selznick prosudio "kako bi bila grozna pogreška promeniti završetak."
Film je premijerno prikazan u Hollywood Theatreu u New Yorku 26. novembra 1942., kako bi se poklopio sa savezničkom invazijom Severne Afrike i zauzimanjem Casablance, dok je široka distribucija počela 23. januara 1943., kako bi se iskoristila Konferencija u Casablanci, sastanak na vrhu između Churchilla i Roosevelta u gradu. Postigao je značajan, ali ne i spektakularan uspeh, zaradivši na američkim bioskopskim blagajnama 3,7 miliona dolara na premijeri (čime je postao sedmi najuspešniji film 1943.). Prvobitne kritičarske reakcije bile su uglavnom pozitivne: Variety ga je opisao kao "veličanstvenu anti-nacističku propagandu", kako je Koch kasnije rekao, "bio je to film koji je publika trebala... imao je vrednosti... vrednih žrtava. A sve je to predstavio na vrlo zabavan način." Druge recenzije pokazivale su mnogo manje entuzijazma: The New Yorker nazvao ga je tek "uglavnom podnošljivim".
Na dodjeli Oskara 1944., film je osvojio tri nagrade: najbolji adaptirani scenarijo, najbolja režija i najbolji film. Wallis je bio nezadovoljan jer je Jack Warner, a ne on, preuzeo nagradu za najbolji film; previd je doveo do toga da je Wallis u aprilu te godine prekinuo odnose sa studijem.
Popularnost filma rasla je sa godinama. Murray Burnett nazvao ga je "pravo juče, pravo danas, pravo sutra". Film je do 1955. zaradio 6,8 miliona dolara, čime je postao treći najuspešniji ratni film Warner Brosa. (iza Shine On, Harvest Moon i This is the Army). Brattle Theater iz Cambridgea u Massachusettsu prikazao je film 21. aprila 1957. u sklopu sezone starih filmova. Postao je tako popularan da je prikazivanje Casablance postalo tradicija u nedelji završnih ispita na Univerzitetu Harvard što se proteglo do danas, a tradicija se proširila i na druge fakultete širom Sjedinjenih Država. Tradicija je pomogla da film ostane popularan dok su drugi slavni filmovi četredestih počeli bledeti u kolektivnom umu, a do 1977. Casablanca je postala najprikazivaniji film na američkim televizijama.
Prema Rogeru Ebertu, Casablanca se "verovatno nalazi na više popisa najvećih filmova svih vremena nego ijedan drugi naslov, uključujući Građanina Kanea" jer se obraća široj publici; dok je Građanin Kane "veći", Casablanca je omiljenija. Ebert je rekao kako nikad nije čuo za negativnu recenziju filma, iako se neki pojedini elementi mogu kritikovati, pogotovo nerealistični specijalni efekti i kruti portret lika Laszla. Rudy Behlmer je istakao raznovrsnost filma: "to je mešavina drame, melodrame, komedije i intrige". Leonard Maltin je izjavio kako mu je to najdraži film svih vremena.
Ebert je rekao da je film popularan jer su "ljudi u njemu svi tako dobri". Kao junak Pokreta otpora, Laszlo je prividno najplemenitiji, iako je tako krut da ga je teško voleti. Drugi likovi, prema Behlmerovim rečima, nisu tako isprofilirani: svoju dobrotu pokazuju tokom filma. Renault počinje film kao nacistički saradnik, koji iznuđuje seksualne usluge od izbeglica i daje dozvolu da se ubije Ugarte. Rick, prema Behlmeru, "nije junak, ... niti negativac": on čini ono što je potrebno kako bi održao dobre odnose sa vlastima i "ne riskira ni za koga". Čak i Ilsa, najmanje aktivna od glavnih likova, " biva uhvaćena u emocionalno dvoumljenje" oko toga kog čoveka uistinu voli. Krajem filma, međutim, "svi se žrtvuju."
Mnogi kasniji filmovi preuzeli su elemente Casablance: u Prolazu za Marseille 1944. ponovno su nastupili Bogart, Rains, Greenstreet i Lorre, dok najviše sličnosti s Casablancom imaju dva Bogartova kasnija filma, Imati i nemati (1944.) i Sirocco (1951.). Parodije na film bile su Noć u Casablanci (1946.) Braće Marx, Jeftini detektiv (1978.) Neila Simona, dok su dva filma dobila svoj naslov prema frazama iz filma: Dežurni krivci (The Usual Suspects, 1995.) i Sviraj ponovno, Sam (Play It Again, Sam, 1972.) Woodyja Allena u kojem Bogartov duh s jedinstvenošću iz Casablance pomaže Allen-ovom samosažaljivom liku.
Sama Casablanca poslužila je kao zaplet televizijskog SF filma Overdrawn at the Memory Bank (1983.), prema priči Johna Varleyja, a u distopijanskom Brazilu (1985.) Terryja Gilliama, poslužila je kao značajan, ali ne i središnji motiv.
Warner Bros. producirao je vlastitu parodiju na film: Carrotblanca je bio crtani film o Dušku Dugoušku iz 1995. koji se našao na specijalnom DVD izdanju filma. Film je poslužio i kao značajan motiv u romantičnoj komediji Emira Kusturice Crna mačka, beli mačor, u kojoj je jedan od likova opsednut završnom rečenicom.
Steven Soderbergh odao je omaž Casablanci filmom Dobri Nemac (2006.), misterioznom pričom o ubistvu u post-ratnom Berlinu snimljenoj u crno-beloj tehnici iz razdoblja u kojem je snimljena i Casablanca. Film završava sa scenom s dvoje bivših ljubavnika (George Clooney i Cate Blanchett) na aerodromu. Poster filma podseća na onaj za Casablancu.
Televizija je također bila privučena slavom filma. Na primjer, u epizodi američke televizijske serije Moonlighting parodira se Casablanca, sa tim da je Curtis Armstrong nastupio u ulozi "Ricka", a Allyce Beasley kao "Agnes".
U književnosti, kratka priča Roberta Coovera "You Must Remember This" (iz knjige A Night at the Movies or, You Must Remember This) koristi iste citate iz filma i uključuje eksplicitnu scenu seksa između Ricka i Ilse, dok u SF noveli "The Children's Hour" u seriji The Man-Kzin Wars, autora i montažera Larryja Nivena, postoji priča koja mnoge elemente vuče iz Casablance.
Produkciju filma pratilo je niz glasina i pogrešnih tumačenja, a jedna od njih je govorila kako je Ronald Reagan originalno izabran za ulogu Ricka. Ta tvrdnja korene vuče zbog studijskog saopštenje za medije izdano u ranoj fazi produkcije, ali je studio tada već znao kako je ovaj zauzet radom za vojsku tako da nikad nije ozbiljno razmatran za ulogu.
Druga poznata priča govori kako glumci do zadnjeg dana snimanja nisu znali kako će film završiti. Originalna drama (u celosti smeštena u lokal) završava sa time da Rick pošalje Ilsu i Laszla na aerodrom. Tokom snimanja scenarija razmatrana je mogućnost da Laszla ubiju u Casablanci, što bi omogućilo Ricku i Ilsi da odu zajedno, ali kako je Casey Robinson napisao Halu Wallisu pre početka snimanja, završetak filma "zamišljen je za elegantni preokret kad je Rick pošalje na avion s Laszlom. Čineći to, on ne rešava samo ljubavni trougao. On prisiljava devojku da se saživi s idealizmom svoje naravi, prisiljavajući je da nastavi sa poslom koji je u tim danima mnogo važniji nego ljubav između dvoje malih ljudi." Bilo je nemoguće da Ilsa ostavi Laszla zbog Ricka, budući da je produkcijski kod zabranjivao prikazivanje žene kako napušta muža zbog drugog čoveka. Dakle, rasprava uopšte nije tekla u smeru hoće li Ilsa ostaviti Laszla nego kako će taj ishod biti prikazan. Konfuzija je najverojatnije nastala zbog Bergmanine kasnije izjave da nije znala u koga bi muškarca trebala biti zaljubljena. Iako su se prepravke odvijale i tokom snimanja, pregled scenarija Aljeana Harmetza je pokazao da su mnoge ključne scene snimljene nakon što je Bergman saznala kako će film završiti: konfuzija je bila, prema Ebertovim rečima, "emocionalna", a ne "činjenična".
Film ima nekoliko logičkih propusta, pre svega postojanje dva "tranzitna pisma" koja omogućuju nositeljima da napuste teritoriju Višijske Francuske. Prema audio komentaru, Ugarte kaže da pisma nije potpisao ni general Slobodne Francuske Charles de Gaulle niti general Višijske Francuske Maxime Weygand. Engleski titl na službenom DVD izdanju navode de Gaullea, dok oni francuski navode Weyganda. Weygand je bio višijski delegat-general za severnoafričke kolonije sve do mesec dana od vremena u kojem je smešten film (i godinu dana nakon što je napisan). De Gaulle je bio predsednik vlade u izbeglištvu Slobodne Francuske, neprijatelj višijskog režima koji je kontrolisao Maroko. Višijski vojni sud osudio je de Gaullea u odsustvu zbog izdaje i 2. avgusta 1940. na doživotni zatvor, što znači da pismo potpisano od njegove strane ne bi imalo vrednosti. Pisma je izmislila Joan Allison za originalnu dramu kao zaplet za priču i nikad ih nije dovodila u pitanje. Čak i u filmu, Rick sugeriše Renaultu kako pisma ne bi omogućila Ilsi da pobegne: "Ljudi su zadržavani u Casablanci bez obzira na njihova prava."
Nadalje, Laszlo tvrdi kako ga nacisti ne mogu uhapsiti: "Ovo je i dalje okupirana Francuska; svako narušavanje neutralnosti reflektiralo bi se na kapetana Renaulta". Ebert ističe da "nema smisla da se on može slobodno kretati okolo ... Uhapsili bi ga na mestu." Ali, Harmetz sugeriše da Strasser namerno dopušta Laszlu da se kreće, nadajući se kako će im odati imena vođa Francuskog Pokreta otpora u okupiranoj Evropi u zamenu za dopuštenje da Ilsa ode u Lisabon.
Druge pogreške su pogrešna verzija zastave Francuskog Maroka, Renaultova tvrdnja "Bio sam s njima [Amerikancima] kad su 'upali' u Berlin 1918." (nemački glavni grad nije osvojen za vreme Prvog svetskog rata), a u Casablanci za vreme Drugog svetskog rata nije bilo uniformisanih Nemaca. Postoji još nekoliko grešaka u kontinuitetu; na primer, u poslednjoj sceni, vojni kaput komandanta Strassera može se videti sa i bez epoleta. Isto tako, tokom scene u kojoj Rick napušta Pariz vozom, jasno se može videti da Rickov kaput natapa teška kiša, ali nakon što se ukrcao na voz, kaput izgleda suv. Curtizov odnos prema takvim detaljima bio je jasan: "Toliko ću ga ubrzati da niko neće ni primetiti."
Jedna od rečenica koja se najčešće dovodi u vezu s filmom - "Play it again, Sam" ("Sviraj ponovno, Sam") - je pogrešan citat. Kad Ilsa prvi put ulazi u Café Americain, opazi Sama i kaže mu "Play it once, Sam, for old times' sake" ("Odsviraj jednom, Sam, za stara vremena"). Nakon što je on odglumio ignorisanje, ona odgovara, "Play it, Sam. Play 'As Time Goes By'" ("Sviraj, Sam. Sviraj 'As Time Goes By'"). Kasnije te večeri, kad je ostao sam sa Samom, Rick kaže, "Svirao si je za nju pa možeš svirati i za mene." i "Ako ona to može podneti, mogu i ja! Sviraj!".
Rickova opaska Ilsi, "Here's looking at you, kid" ("U tvoje zdravlje, mala"), nije deo scenarija, nego je pripisano nečemu što je Bogart rekao Bergman dok ju je između scena učio da igra poker.
U izboru Američkog filmskog instituta 2005. rečenica se našla na 5. poziciji najupečatljivijih citata u filmskoj istoriji. Šest citata iz Casablance se našlo u prvih 100, daleko najviše od svih drugih filmova (Prohujalo sa vihorom i Čarobnjak iz Oza slede sa po tri citata). Ostali su: "Louis, I think this is the beginning of a beautiful friendship." ("Louis, mislim da je ovo početak jednog divnog prijateljstva.") (20.), "Play it, Sam. Play 'As Time Goes By.'" ("Sviraj ponovno, Sam. Sviraj 'As Time Goes By'.") (28.), "Round up the usual suspects." ("Okupite uobičajene osumnjičene.") (32.), "We'll always have Paris." ("Uvek ćemo imati Pariz.") (43.) i "Of all the gin joints in all the towns in all the world, she walks into mine." ("Od svih lokala u svim gradovima u celom svetu, ona uđe u moj.")
Kliknite Ovde Za Stream 2:
#1 
