Doktorka Constance Petersen (Ingrid Bergman) je sjajna i perspektivna mlada psihologičarka zaposlena u sanatorijumu. Nepoverljiva prema osećajima i intuiciji rađe se oslanja na analitičke postavke Frojdove teorije u tumačenju psihe svojih pacijenata. Njen se život potpuno menja kada u bolnicu stigne novi mladi, zgodni direktor, doktor Edwardes (Gregory Peck)…

Dr. Murchison, direktor uglednog sanatorijuma, odlazi u penziju i doktor Edwardes dolazi da ga zameni. Constance otkriva da Edwardes koji se pojavljuje nije onaj kojeg očekuju, već John Ballantine, čovek sa amnezijom koga muči stravična krivica koju ne može objasniti. Kada Johna Ballantinea optuže da je ubio pravog doktora Edwardesa, on beži iz sanatorijuma. S njim na put kreće i Constance, koja uspeva da ga uveri da se sklone u kući njenog mentora, doktora Brulova. U njihovom novom skrovištu, Constanca započinje seriju psihoterapeutskih seansi, pokušavajući razrešiti misteriju u John Ballantineovoj glavi. Uvek u prednosti u odnosu na policiju, Ballantine i Constanca nastavljaju putovanje i pokušavaju rekonstruisati njegovo kretanje…

A onda se jednoga dana na skijaškoj stazi, Ballantineu pamćenje iznenada vraća. Krivica koju oseća ima veze sa smrću njegovog brata. Naime, kada su bili deca, Ballantine je slučajno skliznuo sa krova i grunuo svog brata na ogradu ispod. Kada je video kako neko ubija doktora Edwardesa na skijaškoj stazi, njegova podsvest ga je naterala da poveruje da je on kriv i za ovo ubistvo i zbog toga je preuzeo indetitet doktora Edwardesa. Zajedno sa Constancom, Ballantine kreće u potragu za pravim ubicom, a tragovi ih vode nazad do sanatorijuma i samog doktora Murchisona. Razotkriven,Murchison preti da će ubiti Constancu, međutim, ona se ne boji. Kada hrabro izađe iz njegove kancelarije, Murchison se ubija. Konačno, Ballantine i Constanca, koji su se zaljubili jedno u drugo, mogu tražiti svoju sreću, oslobođeni krivice i straha...

Stari, dobri, uvek prepoznatljivi Hič sa svojim fenomenalnim closeup-ima, genijalnim korišćenjem svetla i senke i kadrovima kakvi nikada nikome, makar i slično, nisu  pali na pamet (scena sa čašom mleka ili poslednji kadar npr).

Film je bio ideja producenta Davida Selznika koji je hteo da napravi neku vrstu omaža psihoanalizi ali su se pri njegovoj realizaciji Hičkok i on dosta razmimoišli u shvatanju. Sorealistička scena tumačenja sna, koju su osmislili Salvador Dali i Hičkok i koja u filmu traje samo oko dva minuta, prvobitno je, prema rečima Ingrid Bergman, bila dugačka oko dvadeset minuta. Isečena je  jer je, izgleda bila preduga i komplikovana za Selznicka. Na kraju je Selznick angažovao umetničkog direktora Villiam Cameron Menziesa, koji je radio na filmu "Prohujalo sa vihorom", da nadgleda scenografiju i režira redosled. Tako je na kraju sam Hičkok imao vrlo malo veze sa završnim izgledom filma.        

Možda ovo i nije, prema kritičarima, onaj prvorazredni Hičkok ali i ovakav je daleko bolji od onoga što snimaju drugi režiseri.