Davna 1974. Mali letnji bioskop u Sutivanu, na Braču. Možda letnji bioskopi još uvek postoje, ali za one koji ne znaju, to su bili bioskopi pod otvorenim nebom i gotovo svako mesto na Jadranu imalo je jedan.
Miris mora i noćno nebo osuto zvezdama učinili su te tople letnje noći, u tom malom bioskopu, ovaj veliki film još većim. Posle "Jeseni Čejena" nestala je sva bajkovitost i romantika koje sam videla u vesternima. Još poneki, kao "Tačno u podne" ili "U 3 i 10 za Jumu", koji su bili više drame nego klasični vesterni, mogla sam da pogledam, ali ne i one koji su opravdavali ubijanje Indijanaca u cilju osvajanja Novog kontinenta. Čak se i veliki heroj mog detinjstva, Bufalo Bil, rasprsao kao mehur od sapunice.
Film je snimljen prema istinitim događajima koji su se zbili 1878-1879 a u američkoj istoriji poznati kao egzodus Severnih Čejena . Ovaj vestern Džona Forda , njegov poslednji, je omaž Severnoameričkim Indijancima, koji su vekovima trpeli nepravde ne samo od belih doseljenika i kasnije američke vlade nego i od samog Holivuda pa i Forda lično.
Jedina zamerka filmu su dosta neozbiljne scene sa Džems Stjuartom kao Vajatom Erpom i Artur Kenedijem kao Dok Holidejem (nepotrebno je naglasiti da i u ovoj desetominutnoj sekvenci Stjuart daje maksimum) a koje i nemaju nikakvu vezu sa radnjom filma. Ova sekvenca je bila izbačena na zahtev Warner Bros.-a i film se prikazivao u bioskopima bez nje ali je vraćenea za DVD verziju i nalazi se i ovde.
Film je naišao na podeljene kritike (i danas), prijem kod bioskopske publike bio je ispod očekivanja što se može i razumeti jer nije lako kad vam tresnu istinu u lice, ali za mene je ovo jedan od najboljih američkih filmova i, uz "Plavog vojnika" i filma „Mali veliki čovek“, najbolji film sa "indijanskom "tematikom.