Gledati Little Caesara danas, nakon osamdeset godina izgrađivanja semantike kriminalističkog filma, istovremeno je opuštajuće i uzbuđujuće iskustvo. Svedočimo rođenju Edwarda G. Robinsona čiju će ulogu Rica u nadolazećim godinama oponašati i parodirati nebrojeni glumci, komičari i animatori. Svedočimo svetu filma kakav je bio prije ustoličenja Hayjesovog koda kao i rođenju jednog žanra čiji će motivi i postupci ostaviti duboki trag u istoriji popularne kulture dvadesetog veka. Svedočimo stvaranju ikonične slike zabačene uličice – mizanscene proizvedene u studiju Warner Brothersa čijim će se principima voditi celokupni film noir; mizanscene koja će na posredan način svedočiti o magijskoj sposobnosti starog Hollywooda – sposobnosti da pomoću jedne statične scene i s dobrim osećajem za kontrast crnoga i beloga proizvede čitav svet, pregnantan atmosferom i ispunjen aluzijama na svet u propadanju. Svedočimo tome da je narod neprijateljski nastrojen prema Državi i sastavu, čak i onda kad ga u toj borbi predstavlja prilična budaletina poput Rica. Kako drugačije objasniti pomamu za ikoničkim likom anti-heroja koju su filmovi poput "Little Caesara" i Scarfacea proizveli? Svedočimo tome da je rani, predkonzervativni Hollywood bio u stanju proizvesti kultni film bez dominantnog (i obnaženog) ženskog lika u središtu pažnje. Svedočimo tome da su početkom tridesetih pripovedni mehanizmi netom minule neme ere bili još uvek prisutni i još uvek jaki. Svedočimo tome da je, uprkos razvoju tehnologije specijalnih efekata, poetika kriminalističkog spektakla ostala nepromenjena i da odjeke "Little Caesara" možemo videti u svim recentnim naslovima slične tematike. "Little Caesar" se iz filma prometnuo u dokument, istorijsku zabelešku iz koje sposobno oko može svašta iščitati.
   

U idućih nekoliko godina nakon "Little Caesara" snimljeno je preko stotinu sličnih filmova (eksploatacija žanra stara je i uhodana stvar) na kojima su odrastale američke generacije. Premda su se putem njih stvarale kultne figure s one strane zakona, premda se njima promovisao odmetnički način života (koji će ponovno uskrsnuti pedesetih s filmovima Marlona Branda i Jamesa Deana), generacija koju su odgojili generacija je koja je vodila američke pedesete. Film je zaista proizvodio snove, no snovi u susretu sa ciničnom stvarnošću nisu imali šanse. Ipak, anarhizam koji su promovisali američki kriminalistički filmovi tridesetih retko je bio išta drugo osim glorifikacije kulta ličnosti. A ličnost oko koje se stvarao kult, ličnost prohibicijskog odmetnika, u susretu s bujajućom retorikom nacionalnog patosa nakon napada na Pearl Harbour, nije se mogla održati. Racionalni um kaže da u takvom razvoju događaja nije bilo nikakve štete. U svemu se tome da primetiti nešto uznemirujuće. Sastav je proizveo odmetnike poput Rica, no ta vrsta odmetnika daleko je benignija od one koja je proizašla iz novog sastava – Nixon je daleko opasniji, i daleko veći problem od Ala Caponea.

Mali Cezar u filmu koji smo mi klinci gledali po nekoliko puta. Ovo je za podsecanje i dugo secanje, jer se ovakvi filmovi nikada ne zaboravljaju. Gledajuci ga sada, potsetio sam se cak i imena klinaca iz svog drustva. Marko, Dalibor, Voja i Baban. Potrudicu se da ih ponovo pronadjem jer osim Dalibora nikoga nisam video tolike godine. Hvala broju Jedan na mojim uspomenama. A vi dragi clanovi, pogledajte ovaj film, mozda ce se i neko od vas podsetiti i osveziti secanja na minula vremena. Hvala.